Историја Бугарске

Најдревније становништво савремене територије Бугарске, о коме постоје поуздани подаци, били су Трачани, индоевропска племена, која су живела овде барем од I миленијума пре нове ере. У I веку пре нове ере трачке земље су ушле у састав Римског царства и биле су подељене између провинција Тракије и Мезије. Неколико векова раније у приобаљу су настале грчке колоније, од којих су Трачани прихватили грчки језик. После поделе Римског царства на Западно и Источно, обе провинције су припале Источном римском царству. Од VII века нове ере, као последица Велике сеобе народа, на Балканско полуострво су почели да се насељавају Јужни Словени, постепено асимилујући преостале Трачане. Прва држава Бугара, о којој су сачувани прецизни историјски подаци, била је Велика Бугарска, држава, која је током неколико деценија обједињавала протобугарска и друга племена у степама Црноморског и Азовског приморја. Главни град те државе био је Фанагорија, а њен оснивач и владар био је Кубрат. После Кубратове смрти држава се распала и нека племена су се одселила у више праваца: Батбајан се противио одласку своје браће; Котраг је на ушћу Каме и Волге (Итил) основао Поволшку Бугарску (66?–1237); Аспарух је отишао у Малу Скитију (делта Дунава), а одатле се упутио на Балкан, основавши своју Бугарску. До 865. године владари Бугарске су носили непознату титулу („кан јувиги“ – велики кан, војсковођа и врач; „саракт“ – држава). За време владавине (кнеза) Бориса земља је званично примила хришћанство (од Византије, по источном обреду) и владари су почели да носе титулу кнеза, а затим цара. За време владавине цара Симеона држава је достигла свој геополитички врхунац и обухватала је територије савремене Бугарске, Румуније, Македоније, Србије, источни део савремене Мађарске као и јужне Албаније, део континенталне Грчке, југозападни део Украјине и скоро целу територију европске Турске. Главни град је постао Преслав, као противтежа бившој паганској престоници.

Бугарска је 1018. године, после Самуилове смрти, пала под власт Византије и престала да постоји скоро два века. Од 1018. до 1187. године територије Бугарске је била византијска провинција, мада је бугарска црква имала аутономију (Охридска архиепископија). За то време у земљи су избила два неуспела устанка, Петра Дељана и Константина Бодина. У XI веку Бугарској у саставу Византије стално су претили Нормани, Печенези и Мађари. Устанак под вођством браће Асена и Петра 1185. године довео је до ослобођења земље од византијске владавине и успостављања Другог бугарског царства. Оно је постојало од 1187. до 1396. године, нова престоница постаје град Трново. 1353. године у Европу су прешли Турци и заузели 1362. године Пловдив, 1382. Софију, а 1393., после тромесечне опсаде, Велико Трново. После смрти Јована Александра Бугарска се распала на две државе са престоницама у Видину и Великом Трнову и није могла да се супротстави Османлијама. Последњи град Трновског царства, Никопољ, Турци су заузели 1395. године, а Видинско царство 1396. године. Друго бугарско царство је престало да постоји.

Крајем XIV века Бугарску је освојила Отоманска империја. Најпре је била у вазалној зависности да би је 1396. године султан Бајазит I анектирао после победе над крсташима у бици код Никопоља. Бугари су се супротстављали и подизали многобројне устанке против Отоманске империје. Најпознатији устанци су: устанак Константина и Фружина (1408–1413), Први трновски устанак (1598), Други трновски устанак (1686) и Карпошев устанак (1689). Сви су били угушени. У XVII веку султанова власт је почела да слаби, а са њом и институције, које су успоставиле османлије, између осталих и земљопоседништво, да би у XVIII веку запале у кризу. Крајем XVIII и почетком XIX века Бугарска је фактички доспела у анархију. За време владавине Али-паше, 28. фебруара 1870. године, проглашен је султанов ферман, којим је основана аутономна Бугарска егзархија. Тиме су Бугари признати као посебна национално-конфесионална група у империји. После турског пораза у рату са Русијом (1877–1878) део Бугарске је добио статус административне аутономије у саставу Отоманске империје. Пета престоница постао је град Софија. 1879. године, када је донет Трновски устав, држава постаје кнежевина на челу са кнезом Александром I Батенбергом, кога је сменио Фердинанд I (од 7. јула 1887. до 22. септембра 1908. године – кнез, а од 22. септембра 1908. године, када је проглашена независност кнежевине Бугарске од Отоманске империје, до 3. октобра 1918. године – цар).

Од 1908. године Бугарска је независна држава. На основу учешћа у Балканским ратовима 1912–1913 године, добила је, на уштрб Отоманске империје, територије у Македонији и Тракији и излаз на Егејско море. У Првом светском рату учествовала је на страни Немачке. Претрпевши пораз, остала је без знатног дела своје територије и излаза на Егејско море. 2. октобра 1918. године на престо долази цар Борис III после абдикације свог оца цара Фердинанда. После 1920. године Бугарска постаје један од највећих центара руске „беле емиграције“. Све до 1944. године у Бугарској је деловало треће Одељење Руског Општевојног Савеза. У периоду између два рата цар Борис III успешно је одолевао покушајима разних влада да преузму власт од монарха и монархију учине чисто формалном. Пред почетак Другог светског рата цар Борис III је настојао да обезбеди неутралност Бугарске. 1. марта 1941. године Б. Филов је у Бечу потписао сагласност о приступању Бугарске Берлинском пакту. 13. децембра 1941. године Бугарска је објавила рат Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама. Почетком 1943. године нацисти су захтевали депортацију 48 хиљада бугарских Јевреја, али власти земље нису испуниле тај захтев због противљења јавности и цркве, а цар Борис III је 1943. године успео да осуди захтев Немачке о депортацији бугарских Јевреја. Тако је Бугарска једина земља која је сачувала, без изузетка, све Јевреје на својој територији. Бугарска је одржавала дипломатске односе са СССР-ом и почетком септембра 1944. године прекинула односе са Немачком (нова влада Муравиева), припремајући јој објаву рата за 7-8 септембар. Али, влада СССР-а, оценивши политику руководства Бугарске као вођење рата на страни Немачке против СССР-а, објавила је 5. септембра да ће Совјетски Савез од сада бити у ратном стању са Бугарском. 8. септембра 1944. г. јединице Црвене армије ушле су на територију Бугарске, а комунистичка опозиција је исте вечери извршила преврат, образујући владу такозваног Отаџбинског фронта.

После цареве смрти на престо долази његов шестогодишњи син Симеон II. Државом су фактички почели да управљају регенти, а његова владавина је била кратка – морао је заједно са породицом да бежи најпре у Египат, а затим у Шпанију, јер је после референдума 15. септембра 1946. године проглашена Народна Република Бугарска. Мировни споразум Бугарска је потписала 1947. године. Република се развијала у социјалистичком систему све до краја 1989. године, када се земља ослободила утицаја СССР-а. 10. новембра 1989. г. у Бугарској су почеле дубоке економске и политичке реформе. Од 15. новембра 1990. године земља се зове Република Бугарска. 2. априла 2004. г. Бугарска улази у НАТО, а 1. јануара 2007. у Европску унију. Постсоцијалистички председници Бугарске били су: Петар Младенов, Жељо Желев, Петар Стојанов и Георги Пирванов. Средином деведесетих година на власти су били социјалисти. Од 2001. до 2005. г. премијер Бугарске је био бивши цар Симеон II (Симеон Сакскобурготски), предводећи своју партију Национални покрет „Симеон Други“. Од августа 2005. до јула 2009. године на власти је коалициона влада на челу са социјалистом Сергејем Станишевом. У саставу његовог кабинета били су и представници партије Симеона Сакскобурготског и Покрета за права и слободе Ахмеда Догана. На парламентарним изборима 2009. године и социјалисти и Симеонови либерали претрпели су тежак пораз. Већину мандата освојила је нова партија „ГЕРБ“ на челу са Бојком Борисовом.